Pismo 1

Drago mi je da želite da čujete i saznate šta je HIV. Sve o njemu. Nadam se da će vam moja priča pomoći da shvatite koliko vam je dragocen život i da čuvate vaše zdravlje. Dobila sam HIV relativno u nekim zrelim godinama. Zaljubila sam se i nisam razmišljala šta će se dogoditi iz te ljubavi. Radila sam u jednoj velikoj bolnici, pa je možda bilo lakše prebroditi to prvo saznanje da si dobio večitog podstanara. Bilo je teško i meni i njima. Ali veliku podršku sam imala od moje porodice kojima sam odmah rekla. Govorim vam to što ma šta napravili u životu, desilo vam se nešto, mora se uvek imati na umu da su roditelji jedina oaza gde ćete naći mir, podršku, savet da krenete dalje. Dakle, roditelji su mi pomogli i i brat i sestra da se izdignem iz svega, da budem hrabra i da se borim. Divno je ako imate oko vas dobre prijatelje koji vas mogu razumeti i u koje vi imate poverenja. Puno je lakše kad nisi sam. Morate imati poverenja u sebe. Shvatila sam da ovo ipak nije smak sveta i da sa virusom može da se živi. Evo ja živim četrnaest godina jednim normalnim životom bez terapije. To ne znači da ne idem na kontrole i ne posećujem lekara. Više razmišljam koliko sam srećna što se budim svakog dana kao da toga nema i obavljam sve svoje dužnosti i obaveze. Hranim se svom raznovrsnom hranom što nam je majka priroda dala. Ne izlazim baš često, mislim – u život. Ali slušam dobru muziku, gledam dobre predstave, družim se sa dobrim ljudima. Dobri ljudi su mi ukazali poverenje i sad pomažem onima koji su u istoj priči kao ja. Želim vam svu sreću ovog sveta. Da se radujete svemu dobrom.
Drugari, dišite punim plućima život!


Pismo 2

Ja sam jedan od mnogih koji nisu verovali da im se nešto ružno ili jako loše može u životu desiti, a najmanje sida! Ma kakva sida u dvadesetoj godini života?! Ali?! Strašno sam se prevario. Saznao sam da sam HIV pozitivan pre 6 meseci i dugo nisam mogao da prihvatim da je to tačno. Ponavljao sam danima  “Ne, to nije moguće, to nije istina! Ja nisam ni narkoman, ni ne znam šta... imao sam samo tri devojke u životu.” Pa, da li je moguće? Ja želim da živim, želim da se družim, želim da se zabavljam, da izlazim, ja želim da studiram, želim da imam devojku. Želim da imam porodicu!!!! Puno su mi pomogli roditelji. Posebno majka. Pomogli su mi da izadjem iz krize, pomažu mi svakodnevno oko hiljadu i jednog problema na koje nailazim, jer pijem lekove kojih momentalno ovde kod nas (u našoj zemlji) nema. Ali, doktori kažu, uskoro mi neće trebati više ti lekovi i bolest će preći u mirnu, kako oni kažu – hroničniju fazu.
Svakog dana se lomim da li da kažem mojim najboljim drugarima sa fakulteta da sam
HIV pozitivan. Ponekad mi se čini da treba da im kažem, oni su ok, razumeće me, neće me ostaviti na cedilu. A onda se desi neka priča o sidi i priča se npr. o nekom pevaču, muzičaru, a neko samo ubaci „... ma znaš onaj sidaš... ” i ja se sledim. Tada mi se čini – ako bih ikome rekao  da bi me svi napustili. Tek sada shvatam koliko je to strašno kada te neko zove „sidaš”. Promenio sam se. Puno vodim računa kako se obraćam ljudima i kako koga nazivam. Samo mi je žao što je ovo moralo da mi se desi i da me osvesti. I šta da vam kažem, sada sam se nekako pribrao, živim skoro normalno, shvatio sam – moram i MOGU dalje! Jer ja sam tek na prvoj godini studija i imam samo 20 godina!


Pismo 3

Saznao sam da sam HIV pozitivan pre godinu dana. Oženjen sam i imam dvoje dece. Bio sam u teškom stanju kada sam saznao za bolest koju imam, a još teže mi je bilo da to saopštim svojoj porodici, a pogotovo supruzi koja je to jako teško prihvatila i bila van sebe. Ali drago mi je što sam im rekao jer su mi oni sada najveća podrška. Niko kao porodica ne može da bude tako jaka i iskrena podrška.
Najteže mi je bilo kad sam ostao u bolnici jer su mi nedostajala moja deca. Tada sam shvatio da moram da se borim, a ne da pokleknem jer istina je da je borba za život jako bitna i snosim veliku odgovornost prema porodici, a pogotovo prema deci. Zato i vi vodite računa o sebi i svom zdravlju i zaštitite se od opasnosti. Učite se na tudjim greškama. Slušajte svoje roditelje i profesore i mislite na bolje sutra.
Puno toplih pozdrava!